Ok, možda nije savršena za mene, ali ne možeš imati baš sve u životu…
Iz prevoza u prevoz, iz diskusije u diskusiju, od sumnjivo smirujuće pogubljenosti do toplog osećaja pripadanja, sati su prošli brzo. Brus Springstin mi je, poput đavolka koji sedi na ramenu, punio glavu stihovima koji pozivaju na promene.
I jeste se nešto promenilo u meni. Nisam razmišljao o tome, samo sam govorio sebi da se negde ispod tankog, varljivog sloja snega krije led. Pazi kud staješ, pusti svet koji te čeka – neće pobeći. Bar ne tako brzo.
Svega je bilo pod punim mesecom koji je stidljivo visio nad Beogradom. On je i sad tamo, napolju. Čeka sve one u kojima se nešto menja.